Пешћ на Ролан Гаросу

Да ли осећаш топлоту? Ваздух на Ролан Гарос није био само топао; био је пещ. Тридесет и четири степена у сенци. Број који звучи као статистика све док не знојш чарапе на Корт Филипе Шатрије. Новак Ђоковић изашао је као победник, да, али победа је имала укус пепела и исцрпљености. Да би победио домаћег "басера" Валентан Вахеро, наш ас је морао да преживи маратон који је трајао три сата и четиридесет четири минута. Да ли је то меч? Не. То је рат истребљења.

Машина се спотиње, затим виче

За прва два сета, машина Ђоковић је радила. Савршено. Ефикасно. Само пет игара дозвољено. Али шљачки терен је варалица. У трећем сету, врућина је почела да шапуће. Две брејк лопте пропуштене. Две прилике потрошене. Вахеро, подстакнут гурајућом домаћом публиком, отмео је сет 9:7 у тајбрејку. Публика је викала. Ђоковић је дахао. Али тада је шампион поново пунио муницију. Четврти сет је био мастер клас у отпорности, доказујући зашто остаје фаворит за осми финал Отвореног првенства Француске. Победио је. Али по каквој цени?

"Заиста не разумем зашто нема правило"

Уђи у конференцију за новинаре и напетост је опипљива. Новинар предлаже да су мечеви били "разумно дуги". Ђоковић окрене очи. Тишина је гласнија од публике. "Не знам да ли се слажем са тим," он црчи. "Кад играш меч од три и по сата на шљаци, то се може описати само као дуго и веома изнурљујуће." Признаје кривицу што није завршио меч у три сета, наводећи пасивност у кључним поенима. Али не staje ту. Гледа у небо, ка организаторима. "Физички сам потрошио доста енергије данас." Поручак је јасан: услови су неприхватљиви. Недостатак обавезних правила за паузе је неуспех. Ђоковић се такође шали о "Ђоко-смечу", признајући да му то није омиљени удар, али будимо искрени — кад се бориш са елементима, сваки поен је ударац против судбине.