Самовила из Ешелнице

Да ли можете да освојите стазу без клуба, тренера или правилног стадиона? За већину је одговор тврдо не. Али за Бијанку Трусхечи, 31-годишњу тркачицу из стрмих брда Мехединци, правила не важе. У румунској атлетској сцени која пуже од дана славе Габриеле Сабо, Трусхечи је грешка у матрици. Никаква федерална регистрација. Никакви скупљи тренинг кампови. Само сурова упорност, подржан отац и стрме падине њеног родног града, Ешелница.

Док репрезентација није доживела олимпијско злато од Константине Дитца, која је освојила славу маратона у Пекингу 2008, ова локална херојина је управо нашла пут на подијум у иностранству. На такмичењу Speed Masters Athletics Challenge у Албанији, она се није само појавила — доминирала је. Злато на 400 метара. Бронза на 100 метара. Све док је тренирала на прашним стазама и општинској стازی свог села, далеко од полираних овалних стаза у Букурешту.

Отац, Син и Стаза

Њено тајно оружје? Илару Трусхечи, њен 61-годишњи отац. Бивши фудбалер, претворен у аматерског атлетичара, Илару није само њен ментор; он је њен тренинг партнер. Заједно трче по брдима уз Дунавску Клисуру и долину Церне. Када им треба равна земља, одлазе у Букурешт. Илару, који је и даље конкурентан, недавно је освојио злато у штафети за Румунију на Балканијади у Словенији и узео сребро у скоку удаљ у Албанији. Он је доказ да је старост само број, а страст је једина валута која има значај.

Порука Трусхечије је ударац у лице biroкраћине машине модерних спортова. Она тврди да клубови често исисавају џепове атлетичара без достављања резултата, осим ако већ нисте глобална звезда. „Ако нисте у књигама за Олимпијске игре или Светска првенства, клуб вам неће помоћи“, каже она. За њу, успех није за афилијацију. Реч је о томе да се појављујете, дан за даном, када нико не гледа. У спорту који умире на својим ногама, она даје живот самој души атлетике.