Позив који је све променио

Није било рукодавца у саветничкој соби. Није било срдачне говоре од председника. Био је то телефонски позив од агента, хладан и клинички, који је донео пресуду као финални звиждук судије. Бранко Лазич, легендарни дугогодишњи капитан Црвена звезда, коначно је прекинуо ћутање, а прича није ништа мање од издаје. Након уништавајућег пораза од Спартакa и последичног испада из европских такмичења, ваздух у Београду постао је густи од тензије. Назначени су састанци у Хали Пионир. Појединачне оцене су подељене као школске оцене. Али уместо тимског разговора или сукоба лице у лице, Лазич је добио вести о прекиду уговора преко треће стране. „Одмах сам знао", испричао је на подкасту „Лука и Кузма". „Није ни морало ништа да ми каже. Само кимнуо би.".

Списак циљева био је јасан: Лазич, Лука Митровић и Немања Неновић. Сви домаћи ѕвезде. Сви нагло непотребни. Наратив о реконструкцији тима, жеља да се „омладити" састав, шапутао је иза затворених врата, али испорука није била ништа друго осим непоштована. Лазич, човек који је провео године продужујући свој уговор и води клуб кроз таласите времена, очекивао је различит стандард. Очекивао је хијерархију – председник, генерални менаџер, спортски директор – да га седи и објасни стратешку промену. Уместо тога, остављен је у тамни, обрађујући своју судбину преко екрана смартфона.

Исповест у кафани, а не опрштање у саветничкој соби

Када је клуб коначно одлучио да стави људско лице на отпуштање, нису изабрали извршни апартамент. Изабрали су кабину у „Жаку", кафани у спортској хали. Милан Дозет, спортски директор, добио је тежину испоруке. Лазич се сећа сцене са мешавином неверице и жалости. „Увалили су то Дозету", рекао је. „И даље сам супер са њим, али су га натерали да буде гласник у кафани, у приватној кабини, ни у обичном столу. Изгледало је јефтино. Изгледало је погрешно."

Лазич је прекинуо разговор кратко, рекавши Дозету да већ зна све. Оно што је наранило није био губитак дреса; био је губитак достојанства. Речено му је да позове генералног менаџера, Дрчелића, да преговара о условима – биофратски апсурд када клуб није ни узео време да га обавести директно. „Рецх сам ГМ да не носим мржњу због напуштања клуба", изјавио је чврсто Лазич. „Носим мржњу због *како* је урађено. Њима на част, преместио сам се. Чак сам покушао да тренирам са ФМП мало, али сам отишао. Ова глава је затворена, али сећање на тај састанак у кафани? То остаје."

У свету елитног спорта, лојалност је често валута. Лазич је потрошио своју у Београду, само да би био плаћен назад ћутањем и вестима од друге руке. Док се удаљава од црвеног и беле, питање остаје: да ли је клуб сачувао лице избегавајући тешки разговор, или је изгубио поштовање у процесу? Глас Лазича је јасан сада, одговарајући кроз Балкане: поштовање се зарађује, и може се изгубити у једном једином, лоше обрађеном телефонском позиву.