"Put do raj-a" („Super Paradise“), grčko-nemačka proizvodnja režisera i scenariste Stiva Krikrisa, bit će prikazan na Beldocsu 25. maja u 20 časova u Cineplexx Ušću. Dokumentalni film prikazuje transformaciju Mikonosa kroz sedam decenija, od izolovanog ostrva do globalnog simbola luksuza, dobrog provoda i hedonizma.

Krikris je deo detinjstva proveo u Grčkoj, uključujući nekoliko godina na Mikonosu. U intervjuu sa "Blic", on deli svoja sećanja i iskustva iz tog perioda i kako su uticali na stvaranje filma.

- Ostrvo nikad istina te ne napusti. U 1970-ima i 1980-ima, Mikonos je još uvek delovao sirovo, spontano i ljudski. Mogli ste da vidite ribare kako dele kafiće sa slikarima, aristokrate kako plešu pored bekpekera, dok su lokalci sa radoznalošću, ali i dozom sumnje, posmatrali taj novi svet koji se razvijao oko njih. Postojala je neka neobična nevinost unutar te senzualnosti. Nije bila performans, već bila povezana sa jednostavnošću, morem i vrelinom vazduha. Bio sam veoma mlad i preda mnom se otvorio jedan potpuno novi svet. To je mesto na kojem se moj život promenio, a verujem i životi mnogih drugih ljudi. Tada i tamo sam odlučio da postanem filmski reditelj, upoznajući ljude koji su imali važnu ulogu u toj odluci. Film je nastao iz tih fragmenata. Ne iz nostalgije, već iz želje da se zabeleži trenutak u kojem su ljudi iskreno verovali da mogu ponovo da izmisle sebe. Mikonos je postao raskršće na kojem su se identiteti oslobađali stega. Nacionalnosti su se stapale. Neki od ljudi koje sam tada upoznao danas su protagonisti mog filma – Krikris objašnjava.

Da li ste tokom rada na filmu imali osećaj da zapravo dokumentujete nestanak jednog sveta?

- Mikonos tog vremena postojao je u krhkoj ravnoteži. Bio je kosmopolitski, a da još uvek nije bio komercijalizovan. Ljudi su dolazili tragajući za nečim neodređenim: begom, ljubavlju, anonimnošću, novim početkom, zadovoljstvom, zajedništvom. A pošto je ostrvo tada još bilo relativno netaknuto, svi su morali sami da učestvuju u stvaranju njegove atmosfere. To je postepeno nestalo. Jednom kada „raj“ postane međunarodno prepoznatljiv, on počinje da glumi samog sebe. Spontanost se pretvara u sliku. Slika postaje industrija. I na kraju ljudi više ne dolaze da otkriju slobodu, već da konzumiraju fantaziju o njoj. Ono što me je dirnulo tokom rada na filmu bilo je razumevanje koliko su ti ljudski trenuci bili prolazni i koliko sam imao sreće što sam živeo u toj eri – eri nevinosti.

U filmu se pojavljuje veliki broj sagovornika različitih generacija i životnih iskustava. Koliko su lokalni stanovnici bili otvoreni za saradnju i ko vas je od sagovornika najviše iznenadio svojim pogledom na ostrvo?

- Većina sagovornika je od samog početka bila veoma pozitivna i spremna da učestvuje u projektu. Neki drugi su prema nama i samom projektu u početku imali rezervisaniji stav, ali su nakon razgovora i objašnjenja naših ideja i ciljeva, pristali na razgovor. Njihove priče bile su živopisne i veoma pronicljive. Na kraju...