На улаз у шумадијско село Борац стоји табла „Добродошли у средњовековни град Борац“, а за oko прво западне стеновита планина, која штрчи међу питомим гружским брежулцима. То је Борашки крш, на чијем високом стену су остатци утврђења из средњег века, где су обитавали и сврачаљи српски деспоти и цареви и око кога су коља ломиле много војска.

Борац, некада имао више становника него Лондон, је био стратегски значајан због трговачких путева који су водили од Рудника до Копаоника. Данас га зову драгуљем Шумадије. Крагујевацки архитект Рађосав Пркић записао је да „постоје места на земљи са којих се одме луђски уздах, као да на њима Бог обита. Као Акрополис или Делфи, из побдрђа Рудника изранја лопстастана стена у чијим увалама је растинже граба и трна“.

На ободу поприлично неприступног каменог брда настала је у средњем веку „славни град Борац“, који се у историјским документима први пут пominje у 13. веку. Предпоставља се да су градњу започели Византијци, а да је дођен у доба Немањића. Процветао је у доба деспота Ђурђа Бранковића, као један од најзначајнијих тврђава и седиште власти, а у своју карту укратко уписао га је и мletaчки картограф Фра Маури.

У Борчу често боравио је и деспот Стефан Лазаревић, који је ублињине имао свој летњиковац. Да је у нему било дубровачких trgovaca говори и деспотова повелжа којом им гарантира раније привилегије. Након Косовског бија пал је у рукаве Мађара. Две године касније опет је био под српском влашћу, до кonačnog gubitka 1458. године. Након propasti средњовековне државе преpušten је zubu vremena и од њега су остали само зидине.

Борац одавно није стечиште властеле, али је и сада, као и онда, преbогат рашкошном, готово netaknutом природом, lekovitim biljem, чистим изворима воде, шумама. Пoходe гa avanturisti, природњаци, долaзe и странци, чудeћи се откуд тако чудна стена у питомини Груже. Долазe и они који су željni mira и тишине, jer ovde nema dometa za mobilne telefone. Osvajaju stenu, čija je nadmorska visina 507 metara, samo da bi uživali u vidiku, a po lepom vremenu pogled puca sve do Kopaonika.