Краљевски трофеј југословенског фудбала

Прошло је тридесет пет година од ноћи када је свет задржао дах у Барију, Италија. Било је 29. маја 1991, а Црвена звезда стајала је на врху европског фудбала, победила Олимпик Марсељ са 5:3 из пенала након тензионог 0:0. За Драгана Џајића, бившег играча, функционера клуба и данашњег председника Фудбалског савеза Србије, тај трофеј остаје неупитни врхун српског, односно југословенског фудбала. Али прослава је била горко-слатка, у сенци политичке олује која је ускоро требало да раздвоји регион.

Генерација талената изгубљена у историји

Џајићеве речи иду у срж сценарија „а да је" који прогања балканску спортску легенду. Он тврди да састав Црвене звезде из 1991. није био само тим; то је била генерација талената светске класе. „Трагедија је то што се догодило", рекао је Џајић у интервјуу за РТС. „Нико не би отишао да се Југославија није распала. Сви би остали још две, три, четири године. То је довољан период да можда поновимо успех."

Логика је оштра. Замислите да је политичко јединство остало. Иста језгра, подупрота дубином талената доступним широм бивше југословенске федерације, могла је да одржи деценију доминације. Џајић смело упоређује овај потенцијал са империјама Реал Мадрида и Барселоне. Процес селекције за репрезентацију већ је доказао огромну дубину квалитета. Уз сачувану земљу, тај базен талената остао би доступан. Уместо тога, распад је расуо звезде по новоствраним државама и лигама, разблажујући концентрацију моћи која је чинила Црвену звезду непобедивом.

Веровање над страхом у Барију

Пре трагедије распада, био је тријумф веровања. Када је Црвена звезда извукла Бајерн Минхен у Купу европских шампиона, паника је захватила све. „Сви су попуштали кад смо извукли Бајерн", присећао се Џајић. „Ја сам можда један од ретких који се радовао Бајерну, јер сам био 100 одсто сигуран да Звезда има бољи тим од Бајерна у том тренутку."

Џајићева улога била је психолошки рат против сумње. Није само давао савете; смирио је. Гледао је очи за знаке нервозе. Рекао је младим звездама: „Ви сте сад млади и не знате шта то значи." Разумели су. Путаствовали су на мирно место у Италију недељу дана пре финала да осигурају менталну јасноћу. Под вођством Лупка Петровића, поседовали су таленте највишег калibra и обновљено самопоуздање. Џајић никада није размишљао да напусти клуб као спортски радник, утврђујући лојалност која огледа историјски отпор тима. Та ноћ у Барију није била само победа; то је био последњи велики дах уједињене спортске ере, тренутак када је судбина повољно гледала на припремљене, талентоване и бесстрашне.