Између 1914. и 1923. године, Османски империјум и кемалистичке снаге систематски изтребиле приближно 353.000 Понтских Грка. Сретнуви се насилним депортацијама, трудним баталијама и маршем смрти, Понтски Грци формирали су стручна мрежа супротиве, вођећи храбро у планинама за зашtitу својих семања, села и културе од уништења.

Приказ Понтских Грка не је само за изтребивање из својих домова од приближно 3000 година, већ и за њихову храбру супротиву и гулијски рат. Грци из Понтса који су успели да избегну трудне баталије или директно изтребивање, почињели су да организују супротиву против геноциденских Турака већ 1915. године. идеја је била да избегну изтребивање и зашtitе себе, већ и да се одмести.

Тако је створена гулијска ратница Понтских Грка. Поначалу, мала група Грка је зелаја у планине Понтса и супротивила се са примитивним оружјем, као што су топори и вилке. Сваком новом нападу, пушке су биле заете од Турака. Са увећавањем напада и масакра против цивилне популације, мале гулијске групе почињеле су да се усилеју од људи који су избегли или желели да се одместију убиства свога роднина. Нејулегалност и контрабанда оружја су биле широко разпростанете, помажући гулијској добијању оружја.

Не било једног националног центра који је водио цео рат, већ супротивљени Понтски Грци добили су значајну помоћ од митрополита Амазије, Германос Каравангелис, који је имао гулијско искуство из Македонског бора неколико година раније. Скоро, обаче, изазвани су лидери Понтских Грка гулијске, укључујући Хараламбидис, Контараконидис, Цаоусидис и Василиос Антхопулос.

Широки регионали Понтса су доминали од Ефклидис Куртидис, посебно села Санда (Санда, турски: Думанли). Вожео је тешку борбу за зашtitу Грка, а у једном боју морао је да узме срца ломљено одлука да убије седам деце која су биле у његовој зашtitи, да би спасио душе осталих 300 Грка. Он и Грци из Санда су били неки од последњих који су стигли у Грцију после почетка популационог обмена 1923. године, стигнувши у Грцију 1924. године. Негова живот је завршио трагично, посебно за једнога са великом војничком репутацијом, када је падао из коле и био стопани од кона 1934. године.

Друга знаменита лица је било Котца Анаста (Анастаcиос Пападопулос), познат за војну његову активност и наречен "Колокотронис од Понтса". Његов крај је био драматичан, када је предаден за новац после турски органи поставили награду на него, доводећи до његовог убиства од роднина који је хтели награду. Анастаc је познат са избегавањем бруталних трудних/смртних баталија пре него да се придружи капетан Јаков (Јакову Карателидис) гулијској групи. Показао је изузетну храброст у боју и никада не изгуби боју против кемалистичних Турака, продолжавајући да вође храбро док не био убијен према октобар 1922. године.

Многи гулијци су узели семања са себом у планине и жене помагале су гулијским на све могуће начина, главно са доставом хране и порука. Биле су много силне и масивне жене, такође зивеле на високим висина и јеле чисто хране. Многе од жене су такође вођеле храбро, укључујући капетан Елена, која је била "последња бунтарка" која је вођела у планине до 1924. године.