Мотор аутобуса угасне са хрипавим кашљем негде на вијугавом асфалту између Приштине и северних брда. Возач, човек са лицем као пуцна кожа, не паничи. Сак само слезе, запали цигарету и гледа у назубени силует Газиводе. И ја слезем. Ваздух је тањир, мириса борове смоле и металног укуса старог камена. Ово није шетање; ово је узлаз у мит. Пећина Светог Саве, или Пећина Светог Саве, налази се на стеновитој избочини која изгледа мање као природна формација, а више као бетонска бункер спущен са неба од божанства са бетономешалицом. Хаджии су свуда—стотине њих, узлазећи у спорој, шетајућој процесии. Стари жене са марамима стискују молитвенице; млади мушкарци у дизајнерским спортским костимима носе тешке ранце пуне воде и хлеба. Нема лифта. Има само узлаз, сумњу и обећање чуда.

Ја нисам хаджи. Ја сам новинар који гони причу која одбија да се исприча у правим линијама. Место је парадокс: пећински манастир из 19. века грађен у природну карстну формацију, посвећен најпоштованијем светом у Српској православној цркви, смештен у земљи која постоји у стању перманентног геополитичког лимба. Свети Сава, оснивач Српске православне цркве, никада заправо није ходао по овим специфичним стенама на начин на који легенда тврди, али прича се лепи као бодилона на вуни. Према традицији, он се повукао овде да се моли, и извор је пробио из стене. Било да је теологија или хидрологија, резултат је исти: ово место је вентил за притисак за колективну анксиозност нације.

Историја и идентитет

Историја пећине Светог Саве је историја опстанка. Место је насељено од праисторијских времена, са траговима људске активности који датирају још из неолита. Али религиозни значај се кристализовао у 19. веку. Године 1845, свештеник по имену Стефан Станковић открио је потенцијал пећине и започео изградњу мале капеле. Структура се развијала, ширећи у вишестепени комплекс који видимо данас. То је сурова, бруталистичка-са-барок афера. Камен је груб, малтер дебел, а прозори мали, дизајнирани да држе хладноћу напољу, а веру унутра.

Током Другог светског рата, пећина је служила као болница и уточиште и за партизане и за цивиле. Бомбардована је, оштећена и обновљена. Циклус уништења и реконструкције је одређујућа прича Косова. За заједницу Српске православне цркве, ово место је духовни котва, осяезама веза са прошлошћу коју политичке границе покушавају да избришу. За албанску већину, то је симбол српског присуства у региону који сматрају својим. Напетост је опипљива. Можете је осетити по начину на који полиција патролира паркинг, по начину на који хаджии држе гласове ниско када мисле да их посматрају.

Идентитет пећине није само религијски; он је национални. Свети Сава представља интелектуалну и духовну основу српске државе. Његове реликвије се чувају у Цркви Светог Саве у Београду, али се тврди да његов дух блужда по планинама Косова. Пећина је место где се тај дух сматра најдоступнијим. То је место за хад, да, али и место за политичко тврђење. Доћи овде је направити изјаву. Отићи је носити ту изјаву назад са собом.

Где ићи

Пећински комплекс — срце хадa. Сама пећина је мрежа комора исечених у варовцу. Доњи ниво смешта главну капелу, где је постављена икона Светог Саве. Ваздух је хладан и влажан, мириса тамјана и старог камена. Горњи нивои нуде панорамски поглед на околне долине. Улаз је бесплатан, али се донирања очекују. Узлаз до улаза је стрм, па носите чврсте патике. Камен је клизав од маховине на местима, а ветар може бити силовит. Ово није место за слабе срца или лоше обућене људе.

Извор Светог Саве — Смештен управо изван улаза пећине, овај извор се тврди да има лековита својства. Хаджии пуне боце са водом, верујући да може да izleчи све од инфекција очију до слома срца. Вода је хладна, бистра и има укус минерала. Има мали камен базен где можете да оперете лице. То је тренутак тихе средине хаоса. Извор тече целу годину, стално подсетник за легенду која је у прво време довела људе овде.

Платформа за поглед — Смештена на ивици стене, ова платформа нуди узбудљив поглед на пејзаж Косова. На јасан дан, можете да видите на километре, од брда на југу до назубених врхова на северу. То је место за размишљање, да дишете, да покушате да разумете историју која вас окружује. Ветар је јак овде, па држите капу чврсто. Поглед је подсетник за лепоту која опстаје упркос сукобу, отпорности саме земље.

Шта јести и пити

Нема ресторана унутар пећинског комплекса. Једина храна која је доступна је она коју носите са собом или она која се продаје од ретких трговаца који постављају штандове близу паркинга. Очекујте просту храну: хлеб, сир, пушено месо и бутилирану воду. Цене су више него у градовима доле, одражавајући тешкоћу транспорта робе горе на планину. Боца воде ће вас коштати 2-3 EUR, један прост сендвич 5-8 EUR. Ово није место за гурманско јело. То је место за храну, за одржавање снаге за узлаз.

За прави оброк, морате да се вратите доле у село Сува Река или град Митровица. У Сува Реци, наћи ћете традиционалне српске таверне које сервирају ћевапе (печене кифте) за 5-7 EUR, ћевапе са лепињом (плоски хлеб) и луком. У Митровици, храна је мешавина српског и албанског утицаја. Пробајте питу (пикантна сладка) за 2-4 EUR, основа бал